Hemija ljubavi

Na jednom od termina eksperimentalnih vežbi iz organske hemije par radoznalih studenata Fakulteta za fizičku hemiju (radoznalih = koristili su svaki trenutak nepažnje asistenta ili tehničara da bi preturali po laboratoriji u potrazi za nečim što bi im bilo zanimljivo) naletelo je na prašnjave, staklene ampule ispunjene nekim providnim rastvorom. Ampule su, ispostaviće se, sadržale feromon ženke gubara koji je još sredinom prošlog veka izolovao neko od tadašnjih predavača na PMF-u Univerziteta u Beogradu. Te ampule su imale praktičnu primenu: njihov sadržaj se sipao u zamke za gubare (preciznije - zamke za mužjake gubara) koji bi onda svi, u krugu od čak par kilometara, završavali u zamci. Ako ste se sada zapitali da li bi jednog dana mogle da postoje ampule koje će i nas nepogrešivo naterati da kao zombiji upadnemo u zamku, rekao bih da je takav scenario nemoguć. Štaviše, siguran sam da će Otrovna Ajvi ostati samo izmišljeni lik koji nam dolazi iz pop kulture i da različiti hormoni ne mogu imati tako drastičan uticaj na naš razum, ali to ne čini ovu priču ništa manje fascinantnom. Amorove strele su definitivno premazane određenim supstancama koje su odgovorne za sve, od fizioloških promena (znojenje dlanova, ubrzan rad srca), do osećanja koja nas preplave kad vidimo Nju (ili njega).

Ti si moja čokolada.

(Idoli)

Koktel odgovoran za zaljubljivanje sastoji se od tri neurotransmitera: feniletilamina, dopamina i noradrenalina. Ova mešavina daje nam osećaj viška energije, euforije, smanjuje apetit i može izazvati insomniju (slično reagujemo na kokain). Feniletilamin nam inače pomaže da smanjimo stres i da se fokusiramo, pa je njegov nedostatak povezan sa sindromom rasute pažnje (ADHD). U medijima se često ističe njegovo prisustvo u čokoladi i da usled toga imamo osećaj zadovoljstva i sreće dok je jedemo. Na žalost svih novinarskih redakcija koje su ispisivale senzacionalističke naslove, istina je da se feniletilamin koji unosimo putem hrane brzo metaboliše i nema nikakav psihoaktivni uticaj na nas.

Dopamin je poprilično dobro istražen jer predstavlja važnu komponentu sistema nagrađivanja u mozgu (zbog njega se lepo osećamo kada uživamo u dobroj knjizi, filmu, ali i društvu drage osobe), a i mnoge bolesti su povezane sa poremećajem dopaminskih sistema (Parkinsonova bolest, šizofrenija, narkomanija). Dopamin je prekursor noradrenalina, što znači da bez njega nema ni ovog drugog, tj. nema uzlupanog srca i znojenja dlanova, pojačane koncentracije, pojačane kratkotrajne memorije i fokusiranosti na ostvarivanje ciljeva. Istraživači su koristili funkcionalnu magnetnu rezonancu kako bi pratili promene u mozgu ljudi kojima su prikazivane fotografije voljenih osoba. Snimci su pokazali da se kod “sveže zaljubljenih” javljao povišen dotok krvi u delove mozga bogate dopaminskim receptorima. Zanimljivo je da su kod takvih ljudi primećeni niži nivoi seratonina, što je slučaj i kod ljudi sa opsesivno kompulsivnim poremećajem (to bi moglo biti objašnjenje zašto smo opsednuti onima koji nam se sviđaju).

Kada je strast u pitanju, bitnu ulogu igra hipotalamus koji javlja našim polnim žlezdama da pojačaju proizvodnju testosterona i estrogena. Pogrešno je opšteprihvaćeno da su ovi hormoni isključivo muški ili isključivo ženski jer su i jedan i drugi prisutni kod oba pola. Testosteron i kod muškaraca i kod žena pojačava libido. Tako su Moris i saradnici u jednom radu još 1987. godine došli do zaključka da žene sa višim nivoom testosterona imaju veću želju za seksom i pokazuju veću seksualnu aktivnost. Istraživanje Šervina i Genfalda iz iste godine pokazalo je da starije osobe oba pola posle injekcija testosterona imaju izraženiju seksualnu želju. U studijama koje su se bavile estrogenom, deo ženskih ispitanika se izjasnio da se oseća poželjnije i privlačnije neposredno pred ovulaciju, kada koncentracija estrogena u organizmu doseže maksimum.

Samo jednu ljubav imam, a ta ljubav to si ti.

(Vlada Divljan)

Dolazimo do fascinantne priče o vezivanju, dominantne stvari kada su duge veze u pitanju. Pored ljubavnih veza, vezivanje je bitno i za prijateljske odnose ili odnose roditelja sa decom. Dva glavna hormona u tom procesu vezivanja su oksitocin i vazopresin. Oksitocin, poznat i kao “hormon grljenja” oslobađa se u velikim količinama tokom pomenutog grljenja, maženja ili seksa, ali i tokom dojenja ili rađanja deteta. Iako sve ove aktivnosti nisu po svojoj prirodi prijatne, one predstavljaju okidač za stvaranje međuljudskih veza.

Odakle uopšte tendencija ka stvaranju dugih, monogamnih veza kod naše vrste? Ako pitate neke naučnike (koji nisu hemičari) odakle potreba za vezivanjem, oni će vam reći da se ona javila pre oko 4 miliona godina kada smo počeli i da hodamo na dve noge. Ženski deo tih naših predaka je počeo da nosi potomstvo u rukama (do tada su potomci visili na maminim leđima), tako da u rukama više nije bilo mesta za prosto oruđe ili oružje, tj. prikupljanje hrane i odbrana su postali otežani. Javila se potreba za posvećenim partnerom. Vremenom, prirodna selekcija je favorizovala one sa predispozicijama za stvaranje takvih veza, i, 4 miliona godina kasnije, eto nas, sa mozgovima podložnim uticaju oksitocina i vazopresina.

Radikalnih istraživanja na ljudima kada su ova dva hormona u pitanju, usled razumljivih etičkih problema, nema. Za takve stvari obično koristimo naše baš, baš, baš daleke rođake – prerijske miševe. Oni su jedna od retkiv vrsta sisara koja je sklona da ceo život provede pored jednog partnera. Prilikom parenja, ženke oslobađaju veliku količinu oksitocina koji je dalje okidač za oslobađanje dopamina (već smo ga pominjali, hormon koji čini da se lepo osećamo). Sve to izaziva želju za vezivanjem, odnosno stvaranjem dugoročne veze. Ovi miševi pokazuju i izraženu empatiju ka svojim partnerima, pa su različita istraživanja pokazala da se oni staraju o povredama svojih partnera i pokušavaju da ih izbave iz zatočeništva.U slučaju kada su kod ženki blokirani receptori za oksitocin, težnja ka vezivanju je u potpunosti nestajala. Ista stvar se dešavala i kod mužjaka kada se blokiraju njihovi receptori za vazopresin. Gubila se njihova posvećenost partnerkama i sklonost ka sprečavanju ostalih “udvarača” da im priđu.

2

prerijski miš

Što se naše vrste tiče, u jednom istraživanju iz 2017. ispitanicima je, intranazalno, davan oksitocin i oni su pokazali veću empatiju i poverenje ka drugim ljudima. Da li mi to imamo potencijalni lek za mir u svetu? Pa, po mišljenju ljudi iz kompanije Vero Labs imamo u najgorem slučaju lek za mir u vezama. Oni tvrde da njihov sprej sa oksitocinom učvršćuje veze njihovih korisnika.

Ljudi iz Vero Labsa preporučuju prskanje ovim sprejem svaka 2 do 4 sata i naglašavaju da kontinuirana upotreba pojačava efekat. Jedan od dokaza za njihovu tvrdnju je i istraživanje sprovedeno na Univerzitetu u Cirihu. Ispitanici su, posle uzimanja oksitocina, pričali sa svojim partnerima na temu koja bi ranije uobičajeno dovela do neslaganja i sukoba. Istraživači su kod ovih parova primetili bolju komunikaciju i niži nivo kortizola (hormon stresa) nego kod osoba iz kontrolne grupe.

Da li će terapije oksitocinom i vazopresinom zameniti psihoterapeute i savetnike za veze? Da li smo spremni da idemo tako daleko i da takvim preparatima utičemo na svoje emocije i lečimo slomljena srca? To svakako nisu pitanja na koja bi mogao da vam odgovori jedan fizikohemičar. Ako do odgovora dođete, molim vas da ih prenesete i meni. Pitam za komšiju.

Milan Popović